|
|
|||||||||||
|
насловна :: биографија :: библиографија :: фељтони :: из штампе :: промоције :: актуелно :: контакт |
|||||||||||
|
Изговарано
на
промоцијама
Великих
адвокатских
одбрана и
објављено у Браничу,
часопису за
правну
теорију и
праксу
Адвокатске
коморе
Србије бр. 1-2/2005 (стр.
95-98). Хермес из Ниша
Ова књига представља једно аксиолошко откровење, један глас вредности, један глас разликовања, један глас хијерархије, један глас истине, један хермесовски напор да се сакупи и изартикулише грађа једног Апологетског Златноречја! Исто тако, она значи један Аксиолошки Огањ у коме су сагореле популистичке одбране, квазиодбране, привид одбране, у коме су нестали говори за гласове Данајаца и породили се говори из “Горућег Грма”. Ове одбране из “Горућег Грма” испречиле су Суд Закона против Суда Потребе у заустављању зла безакоња и успостављању добра Закона, у спечавању насиља безакоња и успостављању сагласја Закона. Због тога, ова књига Златних Речи изриче хијерархију исто онако као што Лао Це изриче Тао, или, Заратустра Ашу, или, као што Ману и Веда изричу Риту, или, као што Питагора изриче Вечни ред бројева, или, као што Платон изриче Алетеју. Стварно, она је евангелиос у овом времену тешких духовних повреда и рана, која има снагу хагиотерапије или духовне медицине, с обзиром да болести долазе из Краљевства Природе док оздрављење долази из Краљевства Духа. И Ловћенски песник се придружује овом мишљењу својим стиховима за заувек, певајући: “Злоћа завист адско насљедије, Заиста, ово апологетско златноречје потврђује да је човек одређен за Осми дан стварања, а не рушења! Јер, ако је човек оно биће које је измислило гасне коморе, онда је у исто време и оно биће које је усправно закорачило у гасну комору са “Оче наш”, или, са јеврејском предсмртном молитвом на уснама. Зато, ову књигу “Великих адвокатских одбрана” могао је да створи само човек чија се снага налази у Логосу и човек са снажном вољом за смислом живота. Он ме подсећа на Хермеса, пореклом из Сетове генерације, који је после Потопа спасио човеково знање и први почео да га шири. Од тада је Хермес постао симбол спиритуалне есенције као што је био Сет. Онај који је предавао даље хермесовско древно знање, у њему се инкарнирао Хермес, постајући Хермес! Такав случај се десио у овом случају, с обзиром да се на овом државном простору десио, скоро, Потоп духовних, душевних, моралних, чојствених и знанствених вредности. Ово наше време неподношљиво личи на време из Псалма 13, 2, 3, који гласи: “Господ погледа с Неба на синове човечије, да види има ли који разуман и тражи ли који Бога. Сви зашли (застранили). Сви се покварише. Нема никога ко добро твори. Нема ниједнога”. Човек овог времена није ни Теодул, ни Христофор, ни Монахос, него је једно природно, пало, дивље, митоманско, ксенофобично, паганско, политеистичко и аутистично биће пошто се ужасава од светлости, промена, решења, кретања унапред, пута, слободе, смисла, спасења и овековечења! Створитељ ове Књиге, дакле, Оливер Ињац подсећа ме на Ехнатона, у чијој кући, као што је записано, све цвета, цвета свако живо биће, цвета сваки стуб и скулптура, а у башти свако зрнце песка цвета. У историји света Ехнатон је био онај човек, како пише Брестед, кога је дотакао највиши дух и чија је тежња била да и најмањи делић стварања смести у коначни ред вечне лепоте. И, Оливер Ињац, дотакнут највишим духом, погледао је ове адвокатске одбране с таквог места одакле се одједном сагледава целина, једним јединим погледом, па је одразликовао оно што је изречено Одозго од онога што је изречено Одоздо. Исто тако, он ме подсећа на оног рањеног античког видара Хирона, који је у себи ујединио телесног, душевног и духовног лекара. Очигледно, за њега живот није само остварење, резултат, успех, моћ, уживање, него она неразјашњива чистота самосвојне светлости која је изнад сваког смисла и која у бескрајности бескрајно саму себе жели. Једноставно, он као припадник Рода Логоса вертикално се пробија кроз време. Иначе, Велики Инквизитор је прописао да истину треба напустити и да моћ имају они који су је прогнали са земље. Срећом, ова књига Златних Речи прибавља важност истини и успоставља начело хијерархије у адвокатској делатности, па сада знамо, ипак, ко су адвокатски Брахмани, ко су адвокатске Кшатрије, ко су адвокатске Ваишље, ко су адвокатске Шудре, ко су адвокати Одозго, ко су адвокати Одоздо. А, без ових успостављених адвокатских касти живот постаје бесмислен, опустошен, ништаван, јадан, ошигаљовчен, опростачен, окавежен снагом инстиката, јер обесмишљен је живот где је Адвокатски Кобасичар вреднији од Адвокатског Шекспира! Ипак, у постојанству сакралних аксиолошких скала човеково дело има облик вечности, с обзиром да се оно негде мери као светлост или тама, или, као истина или лаж, или, као извор живота или убиство, или, као вечност или као време, како каже Египатска књига мртвих, или, Pert em heru. Ако је то тако, а јесте, онда је дозвољено било ово упоређење! Наиме, метафизички смисао људске делатности се променио и обрнуо тако да човек више не служи, него поробљава! Међутим, ова Књига је служба светлости и реализација духовних сила. Реализоване духовне силе не пружају корист индивидуалном Ја, него целој земљи и целокупном човечанству. Оливере Ињцу, нека Вам је благословена ова Вечна Књига о овим златноречитим људима. |
||||||||||
|
|
|||||||||||
“Велике адвокатске одбране” је књига Златних Речи које потврђују Реч Објављења “да нема ту ни Грка, ни Јевреја, ни женских, ни мушких, ни богатих, ни сиромашних, јер смо сви ми Једно у Исусу Христу”; да је вера јача од крви; да се нико не спасава сам него са другим; да је лако бити јунак, а тешко је бити чојак; да с мало хљеба и са доста вере, чоек може чоек постанути; да се треба преобратити; да нема другог пута осим пута према Горе; да светло светли и у тами; да управо имамо онолико вере колико је потребно да се мрзимо, али недовољно да волимо једни друге; да тама није одсуство светлости него ужасавање од светлости; да је сужени човек примитиван и диваљ, а проширени човек је уздигнут, осмишљен и облагорођен светлошћу Духа Светога; да је смисао живота вреднији од живота; да бити изузетан значи бити преступник, а преступник увек се кажњавао, бичевао, унижавао, презирао и склањао; да је врлинаст човек увек био гетсимански усамљен и напуштен и увек се налазио у позицији за коју је могао рећи “ја сам сам, а они су сви”; да што се више мрзи то се више лаже, ко више лаже тај мање види; да се на овом простору, нажалост, није догодила ни ренесанса, ни реформација, нити су се похађала сјеменишта и да је то породило ирационалност из које се увек ишло странпутицом тамо где се иде само путем; да је логос дубљи од логике; да су се носиоци Златне Речи служили Великим Петком и Ускрсом; да су ове Златне Речи само слуге Адвокатске Делатности у остварењу врховног циља да нико невин не буде осуђен; да је ова златнаречитост говор “горућег грма”; да је Правна Беседа на Гори изречена онда када је речено:
honeste vivere, alterum non laedare, suum quique tribuere - legis pracaepta sunt, или, поштено живети, другог не повредити и свакоме дати оно што му припада; да је суд Суд Закона ближи човеку него поретку, ближи друштву него држави, ближи слободи него власти; да су Судије убиле Христа, Сократа, Томаса Мора, Слободана Јовановића; да је право уметност доброг и праведног, а не отпасани мач силе; да су Судије само Судије у Суду Закона, а у Суду Потребе су Судије Правни Разбојници; да у светским судницама већ 2.000 година ратује Поље Права са Пустињом Неправа. 