насловна :: биографија :: библиографија :: фељтони :: из штампе :: промоције :: актуелно :: контакт

Илија Радуловић, адвокат » Владимир Вулековић, адвокат » Проф. др Никола Мојовић » Мирољуб-Миша Павловић, адвокат » Живојин Шестић, дугогодишњи гл. и одг. уредник Бранича » народни песник (и дизајнер) »

Проф. др Никола Мојовић
Дана, 26.09.2005.
Универзитетска библиотека Бања Лука

Промоција књиге
Оливер Б. Ињац , ВЕЛИКЕ АДВОКА ТСКЕ ОДБРАНЕ
Издавач: Службени лист СЦГ, Београд 2004. године

Даме и господо! Драги љубитељи лијепе ријечи!

Захваљујући љубазности господина Оливера Ињца, писца књиге која разлог вечерашјег скупа љубитеља лијепе ријечи, као и захваљујући пафуји одговорних људи ове Универзитетске библиотеке у Бања Луци, добио сам част да вечерас могу да говорим о једној веома и лијепој и корисној књизи, најобимнијој збирци судских говора на српском језику, која говори о једној од најстаријих професија павничких професија- адвокатури, односно, највише о бисеру адвокатске професије - адвокатским говорима у адвокатским одбранама. Прецизније речено, овдје су сакупљене адвокатске одбране које је сам аутор својим субјективним ауторским правом означио као "велике". Зашто је једна адвокатска одбрана велика, није само зато што ју је припремио и изговорио један адвокат или више адвоката које у њихово вријеме сматрају великим. Аутор се у избору адвокатских одбрана руководио, како каже, оним пледоајеима који су представљали парадигматичну слику времена када су се одиграли, а по директном утицају који су имали на исход суђења, оне које у себи имају посебну вриједност у јуристичком, криминолошкопенолошком, социолошко-историјском, филозофскоетичком, стилистичколексичком или литерарлнопоетском смислу. Послужио се ријечима, не једног адвоката, него једног судије који каже: "Да снага једне пресуде не огледа саме у кажњавању кривца већ и у ослобадању невиног".

Неколико ријечи о аутору већ сте чули. Оливер Ињац се са бесједништвом први пут упознао на студијама права на Правном факулету Београду 1994. године. Учесник је многих такмичења из бесједништва. Као некадашњи такмичар или као члан жирија, остао је велики заљубљеник у бесједништво. Живи и ради у Нишу, одакле потекао некада и Константин Велики, римски цар који је 324. године наредио да се гради Константинопољ, Нови Рим, каснији Цариград како се називао данашњи Истамбул, преко кога је Европа добила знања античког свијета, па и знање о античкој реторици и адвокатури . Но, изворно поријекло овог аутора је из наших крајева, из Крајине, из околине Дрвара. Сигумо су и њему поред правничког образовања које је својим радом стекао на Правном факултету у Београду, са старијих генерација пренесена позитивна својства нашег менталитета с гледишта бесједништва, рјечитост и осјећај за лијепо, сликовито и мудро изражавање.

Но, књигу треба знати и читати и за то и о књизи и оном о коме књига говори вечерас реба нешто рећи.

КЊИГА ИМА ПОСВЕТУ: "На сјећање на Јована Мушкетировића (1743-1809), бечког и пештанског дака, пријатеља Доситеја Обрадовића, историчара, књижевника и првог Србина професионалног адвоката, уписаног четири године послије доношења Декрета о адвокатури царице Марије Терезије у именик адвоката 1773. године у Пешти, а од 1782. са канцеларијом у Новом Саду."

Цијењени љубитељи лијепе ријечи, даме и господо, ове ријечи посвете означиле су почетак времена од кога почињу да се ређају у овој књизи адвокатске одбране угледних адвоката за чија сте, нека, имена чули и до сада: прва одбрана је угледног адвоката Михаила Полит - Десанчића посвећена тзв. "велеиздајничкој" бесједи Светозара Милетића, маја 1876. године, а посљедња одбрана адвоката мр Слободана Гавриловића поводом спора из 1997. године, око ауторских права спаљених дневника из Париза који су припадали професору филозофије и књижевнику Милану Младеновићу, које му је заплијенила Државна безбиједност 5. октобра 1984. године, а који су послужили као повод за оптужбу за кривично дјело учествовања у непријатељској дјелатности.

Збирка говора почиње као да је најзанимљивији роман чија се радња дешава у разним судницама и крајевима, у којима проговара савјест и суда и људи једног времена које је одредило на свој начин и нашу данашњу судбину. Аутор нас одводи прво у вријеме адвоката Михаила Полит- Десанчића, који је носилац прве адвокатске одбране у овој књизи. Био је широко образовани интелектуалац тадашњег доба, правничког знања стеченог у Паризу и Бечу и познавалац 10 страних језика. Пријатељевао је са Вуком Караџићем, Ђуром Даничићем, Бранком Радичевићем, Стојаном Новаковићем, Светозаром Милетићем. Био књижевник, историчар, политичар, публициста, сарадник бројних европских листова и адвокат. А све је почело када је велики Жупан Новог Сада наредио да се ухапси Светозар Милетић у ноћи измеду 4. и 5. јула 1876. године. Милетић је пребачен у Будимпешту. Разлог: дужност је сваког граданима, према ставу Угарске круне, да подеси своје приватно дјеловање у интересу државне идеје. Милетић је оптужен што је на једном банкету у Београду одриао говор који се може сматрати велеиздајничким, у коме је наводно рекао да ако Србија изађе као побједница у српско-турском рату, треба одмах подићи устанак у Банату, Бачкој и Сријему у циљу ослобадања ових крајева од угарске власти. Милетић има посланички имунитет, али му он није помогао. Остао је у истражном затвору 18 мјесеци. Адвокат Политје упутио интерпелацију министру правде, поводом Милетићевог хапшења. Министар одговара послије два мјесеца и каже да се влада у судске послове не може мијешати. Адвокат Полит отворено изражава сумњу у објективност суда и Парламенту пише да управо влада врши притисак на суд и да га Милетићева парница "опомије на српског деспота Ђурђа Бранковића, који је у Јегри двадесет двије године без суда био у затвору, па је тамо и умро". Пред нама је потом славни адвокатски говор Михаила Полита у одбрану Милетића који је изрекао након расправе која је трајала 8 дана јануара 1878. године, (оне исте године када је од стране Аустроугарске окупирана Босна и Херцеговина), говор који је трајао три сата.

Тако се ређају говори познатих адвоката Др Хинка Хинковића, који брани српске родољубе на познатом "велеиздајничком процесу" у Загребу 1909. године, Драгутина Тасића, који брани своју родену сестру,Вељка Ковачевића, браниоца Ђиласа, Др Михаила Аћимовића, судар возова 1956. године, Филе Филоте, који ослобада оптуженог користећи познато правило in dubio pro reo -у сумњи треба пресудити у корист слабије стране (Меног), Велимира Цветића, браноца познатог глумца Павла Вујисића у саобраћајном удесу, Радослава Недића, који је заступао у спору Пабло Пикасо- Дора Мур), а који је пред француским судом као млад адвокат не знајући како да у том часу на француском постави свој захтјев за накнаду штете, поставио га на латинском језику који је понио са свога гимназијског школовања и учења римског права на Правном факултету у Београду. Суд је то уважио.Ту је и говор Вељка Губерине, одбрана оптуженог за извршење три убиства и један покушај убиства, затим, одбрана адвоката Витомира Кнежевића, који је бранио професора Михаила Бурића. Ређају се одбране адвоката Милана Вујина, Јована Баровића, Илије Радуловића, Страхиње Кастратовића, Др Слободана Бељанског и других. Ту је и аутентични текст одбране коју је изрекао Дража Михаиловић, на судењу 1946. године до које је аутор Ињац дошао тако што је сазнао да је један стари Београданин слушао преко радија суђење и директно снимао Михаиловићеве ријечи уз помоћ грамофонског нарезивача звука (било је то техничко достигнуће из тридесетих година двадесетог вијека, као што су сада компјутерски нарезивачи CD-дискова). Ту су и изводи из стенографских биљешки са овог суђења и подаци о одбрани даљој судбини адвоката др Драгића Јоксимовића, једног бранилаца Михаиловића, заједно са адвокатом Николом Боновићем.

Аутор даје разне биографске податке, разне фотографије, чињенице које се односе на спор, даљу судбину парнице и самог адвоката, изводе из штампе о суђењу. Чини нам се док читамо поједине одбране да нас то преноси у вријеме догађаја у коме се показује сво лице и наличје наших претходника, мане и врлине нашег народа и успони и пропасти држава и власти које су се овдје смјењивале.

Многе судске бесједе нису учињене ријечима. Кад се људи нађу пред лицем правде онда чине све како би се спасили. Најкраћи судску одбрану у историји направила је хетера Фрина, којој је пријетила смртна казна. Послије застрашујућих ријечи тужиоца, немоћна да било каквим ријечима убиједи судије у своју невиност изненада се нагло скинула усред суднице потпуно нага, а запрепаштене судије њеном лјепотом нису више имали храбрости донијети пресуду којом ће такво лијепо тијело послати у земљу, него су је ослободили.

Даме и господо, многе бесједе у историји људске цивилизације нису записане. Остале су, на примјер, записане ријечи једног од најславнијих осуђеника у историји човјечанства. Наиме, бесједе Исуса Христа нису сачуване ad verbum, као што нису сачувани ни прослављени говори неких познатих личности у историји (Периклови, Марка Антонија), него представљају интерпретацију Исусових ријечи пренијетих према сјећањима његових ученика - евангелиста, који су их репродуковали. Исус није имао адвоката да га одбрани. Познати Исусов говор "Проповијед на гори", који се наводи у свим реторикама свијета, спада уједан од највећих бисера реторике, а забиљежили су га апостоли Матеј и Јован. Једноставност у саопштавању порука, снага ријечи, сугестивност која дјелује више на вољу и емоције карактеристика је Исусовог говора. Он понавља сугестивну формулацију: "Заиста, заиста, кажем вам" (ко вјерује у мене чиниће дјела којаја чиним) или "А ја вам кажем". Веровали или не, али и Исус се користи старим мудростима. Користи се старозавјетним заповјестима и мудростима (рекли бисмо данас: користи егзегетички метод), користи се искаживањем мисли у сажетом, разумљивом афористичком - сентенцијалном облику (на примјер, "Каквим судом судите, судиће вам се, каквом мјером мјерите, мјериће вам се" (Евандеље по Матеју IX, 12) , "Ако мени не вјерујете, дјелима мојим вјерујте" (Еванђеље по Јовану XIII, 15). Његове ријечи представљају један од најизразитијих свјетских феномена снаге ријечи.

Мисли о снази изговорене ријечи веома су старе. Мисао Аристотела да је "задатак бесједништва да осигура побједу истине и правде", нарочито је дошла до изражаја у тзв. судској (форензичној) реторици.

Може ли се говорити о књизи адвокатских одбрана, а да се нешто овом приликом не каже у славу једне тако старе професије. Ово је прилика да се каже нека ријеч у славу великих бранитеља права и правде у историји човјечанства и величини и тешкоћама адвокатске професије.

Професор Обрад Станојевић, учитељ бесједништва и реторике нашем аутору и писац дивног предговора овој књизи, каже даје "Читава историја адвокатуре је у знаку овог антагонизма, под печатом два супротстављена става. То је и најомраженија и најцјењенија професија". Шекспиров побуњеник Хенрик VI каже: " Прву ствар коју ћу урадити, побићу све адвокате". Наполеон је 1810. године одбио да потпише уредбу о поновном успостављању претходно укинуте адвокатуре .Викао је: "Адвокати су бунтовници, виновници злочина и издаје". Никада нећу потписати такву уредбу". Није тада знао да ће му за десетак година требати свемогући адвокат, који би га спасио од пропасти". Ипак, потписао је ту уредбу.

Али адвокатура многима доноси славу и политичко признање. Аутор истиче у својој завршној ријечи да су од 52 потписника Декларације о независности САД 25 били адвокати и да је највише предсједника САД било из адвокатских редова.

Стара је изрека Roma parla, Orijente scrive (Рим прича, Орјет пише). Још и данас има више сачуваних докумената антике са Орјента, него нама временски много ближег Рима. Једино смо по томе слични Римљанима - волимо много о свему да причамо. Медутим, ипак су захваљујући необичним чињеницама остали нама сачувани говори највећег римског ретора, филозофа и адвоката, најумнијег интелектуалца римске републике, великог Цицерона. Остали су записани, прегнућем и необичним знањем једног човјека тога доба, Тирона, Цицероновог личног секретара као што је великим трудом и свијешћу о значају много касније изговорених адвокатских одбрана, настала ова књига због које смо се вечерас састали, а коју је сачинио као збирку великих адвокатских говора, правник и заљубљеник у бесједништво господин Оливер Ињац.

Тирон, ослободени роб, изумио је неку врсту стенографије ("Тиронови знаци") и њоме је обиљежио Цицеронове говоре. Поред многих дјела из разних области и збирке око 900 писама, Цицеронову заоставштину чини и сачувани 58 говора, што политичких, што судских, од укупно 111, колико је према подацима, написао. Тајне адвокатске одбране давно су у неким елементима откривене исто као што је много тајни модемог права откривено у римском праву. Тог искуства као културног наслијеђа европских правника не можемо се ни данас одрећи.

Цицероново адвокатско искуство било је богато и он је сматрао да говорник на римском Форуму у парницама треба тако да говори да доказује (probat), разоноди (delectat) и убјеђује (flectet) . У доказивању треба да буде танан, у забављању умјерен, а у убјеђивању жесток. И данас у земљама, гдје порота има важну улогу у одлучивању о кривици, користе се оним што је Цицерон давно знао, понекад се циљу подвргава етика, руководећи се идејом да говор у судници треба да буде такав да га мудри схвате као превару, а будале као истину (De oratore).

Циецерон је знао да одржи говор који по својој правној аргументацији нема никакав квалитет, јер је против његовог клијента много доказа и знајући да му у датим околностима никакви аргументи правни неће помоћи, саставља говор који је по реторској вриједности право ремек дјело. Због тога га је велики уеитељ говомиштва Квинтилијан назвао ,,summus tractandirum animorum artifex" ("највећи умјетник у управљању људским душама").

Нису били ријетки адвокати који су свој труд борбе за правду морали да обављају у вријеме трулих моралних услова, у којима моћним појединцима није било тешко да обилним зајмовима доведу под своју власт велики број најугледнијих и политички најутицајнијих људи, чак и цијеле породице у чијим је рукама била углавном сконцентрисана државна власт. Да би под свој утицај довели и ниже слојеве народа, који су имали формално право да бирају највише државне функционере, знали су да њихову приврженост стекну богатим и честим гозбама. Ваљда је од тада, још од старог Рима, остало да се политичке промоције и избоме агитације до дана данашњег обављају уз обилно напуњене столове јелима и пићем уз музику и забаву и много празних ријечи. Историја је забиљежила такве облике поткупљивања гозбама, као што су оне које је приредивао Марко Крас на 10.000 столова и када новац никад као тада није имао така свемогућу власт над презадуженим народом. То су методе како су настали неки политички говорници.

Али адвокатски говори немају ову аргументацију.
И у таквим временима било је великих адвоката.
Треба се тада усудити у име правде бранити некога који отвори очи и јавно открије да је "цар го".

У временима када се свијет не сређује правом, него мачем, а прохтјеви задовољавају плијеном, када перо уступи мјесто мачу или другом оружју, које су то ријечи и које мудрости треба изговорити, да би се њима спасили невини људи, пријатељи и суграђани.

Када се погледају изблиза ову књигу великих адвокатских одбрана, не можемо да се отмемо утиску да они имају нешто у себи чиме се служио и велики борац за римску републику Цицерон - сви су говори проткани мислима о проблемима живота. Они додирују многе догадаје, многа имена. Тадашњем свијету она су била позната, данашњим читаоцима множда ништа не значе, а да би се потпуније и правилније разумио неки говор, аутор се потрудио да уз њега да и нека посебна образложења. Сваки говор је и историјско свједочанство а једном времену које је иза нас, а чија смо и ми посљедица, односно наш данашњи живот.

Адвокати су се увијек ослајали на искуство многих, на искуство антике, на поновљено искуство револуција и ратова, краткотрајне, али сретне тренутке мира и биагостања. Француску револуцију су припремили "просветитељи", а покренули и водили адвокати. Гроф Мирабо, племић по поријеклу, адвокат, а револуционар. Од избијања револуције 1789. године до своје смрти за говорницом 1791. године одржао је 150 говора само у парламенту - залажући се за успостављање уставног уреења и ограничења власти владара. Знао је више свјетских језика, широко је био образован, па му је то давало сигумост у наступу. Но, судбина му је била да су му посмртне остатке избацили из славног Пантеона, јер су установили послије његове смрти да је имао неке тајне споразуме са двором.

Писац Емил Зола је својој књижевној слави додао и адвокатску, јер се прихватио да брани невино осуденог Драјфуса у свом обраћању јавности "Оптужујем".

Оно што су постигли неки од адвоката у својим одбранама заслужује да се дивимо таленту бесједника и окретности адвоката. Неки од адвоката су знали у недостаку других средстава одбране да прибјегну духовитом и неодољивом хумору у неком погодном моменту и да забаве суд и публику на рачун осветољубивог противника - тужиоца, а да ипак не изгубе њихово уважавање. Но адвокат који није томе дорастао не треба никад да се упушта у тако ризичне вратоломије. И у животу је важно знати и сјетити се "да због добре шале не треба никада изгубити доброг пријатеља". Добар адвокат увијек се труди да му је дужност у свим приликама остварити благонаклоност судија и пороте, својим одабраним, а опет бритким ријечима.

Адвокат је личност која брани грађане од опасности, јер, ако није ништа против закона учињено, а неко је оптужен, има ли веће опасности за грађане такве заједнице. Ко зна ко се сутра може наћи, на исти начин, на том истом мјесту оптуженог. Никада није за потцјењивање и лажна оптужба.

Не треба заборавити да адвокат често мора да брани непознате људе и онда када су му тужиоци пријатељи, а види неправедну оптужбу. Адвокати су они који ноћи проводе у бдијењу да би правну помоћ пружили онима који их за њу моле. При томе је увијек тајна коју сваки мора сам искусити, колико треба вјештине која ће му прибавити наклоност клијената и грађана и народа у цјелини, да би имао и задржао неопходно узвишено достојанство и пријатну корист. Од адвоката, опет, не тражи се само нешто корисно, него много више од тога - тражи се спасење. А како је то тешко постићи, истовремено док браниш једну страну, друга се љути. На страни оне друге може бити она друга цијела половина народа. Иако постоје трајне вриједности и вјечите истине којима се добро образовани адвокат служи, свако мора да пронаде свој укус и свој стил.

Висока лична култура адвоката и моралност професије захтијева да се слушају и други, а виспреност и способност процјене када треба тражити од суда да тужиоца спријечи да поставља непримјерена питања његовом брањенику. Андрић је у својим "Свескама" цитирао Горког и записао: "И кад људе грдимо са пуно разлога, не смијемо изгубити осјећање мјере и границе".

Не бори се адвокат само са чињеницама и правним проблемима, са судијом, поротницима и тужиоцем, са својом странком коју брани. Ваља се изборити сам са собом. Како избјећи срџбу и гњев коју у вама настоји да изазове друга страна. Треба се борити прикривајући та осјећања, макар у вама бјеснио вулкан који само што није провалио. Адвокат мора да покаже ведро лице, благонаклоност и равнотефу између претјеране строгости и претјеране попустљивости. Мир није одсуство немира, али јесте владање њиме. Добри адвокати користе се и триковима и лукавствима - знају употријебити противников аргумент против њега самог, умјесто дјеловања на интелект, знају да дјелују на вољу. Истовремено избјегава да дјелује аргументум ад персонам, већ много уљудније аргументум ин рем, јер тако судије придобија на своју страну, бира ријечи, изразе и мимику. Сумња је предворје мудрости, каже Сократ. Ако је адвокат успио да таквом одбраном покрене сумњу у истинитост онога што тужилац тврди онда је направљено много. При томе видимо да се адвокат труди да буде јасан, а не двосмислен. Езоповски језик замутиће мисао свакоме. Треба да покаже искреност у дијалогу толику колико они који га слушају не помисле да манипулише другима.

На крају, демократија се не може замислити без реторике, без адвокатуре, без слободе говора. Лијепа ријеч и гвоздена врата отвара. Истовремено још важи она: сасјекао га је својим говором. Бесједништво је со демократије, ње нема у тоталитамом друштву. Она је тамо само допуштена пробраним политичарима. Ова књига нам показује из судбине њених ликова да ни једна форма диктатуре не подноси разлике, а поготову критике. Предуслов сваког дијалога је толеранција, способност подносити, допустити, трпити разлике.

Често сам истицао студентима Цицеронове ријечи из дјела Де ораторе (1,8,32), па то и овом приликом додајем у славу адвокатске професије, њене историјске улоге у историји борбе за правду: "Бесједништво може мудрим мислима да обузда дух, а лијепим ријечима помилује ухо, покрене срце народа, уклони судијине сумње, пружи одлучујуће савјете, заштити невине, помогне невољне, спаси потиштене, ослободи прогоњене, дозове заблудјеле, осоколи слабе, понизи дрске, надвлада противнике, придобије колебљиве, преобрати сумњичаве, утамничи одметнике, подупре правду, оповргне неправду и да са истом снагом брани и напада" .

Вечерас Вам топло препоручујем ову књигу Оливера Ињца: Велике Адвокатске одбране.